Студент: Тамара Цекић О176/12

Протокол из Кјота уз Оквирну конвенцију Уједињених нација о промени климе (енгл. The Kyoto Protocol to the United Nations Framework Convention on Climate Change) је додатак међународном споразуму о климатским променама, потписан са циљем смањивања емисије угљен-диоксида и других гасова који изазивају ефекат стаклене баште.

Протокол је усвојен 11 . децембра 1997. године у Кјотоу, Јапану, а ступио је на снагу 16. фебруара 2005. године када га је ратификовала Русија. Државе које су га ратификовале чине 61% загађивача.

Србија је прихватила протокол 24. септембра 2007. године.

До новембра 2009. године 187 земаља су потписале и ратификовале овај споразум.

37 индустријализованих (зване ,,Земље Анекса I”) обавезале су се на смањење 4 гаса стаклене баште (угљен-диоксид, метан, азот оксид, сумпорхексафлорид) и две групе гасова (флуороугљоводоници и перфлуорокарбонска једињења) које производе.

Земље Анекса I су се споразумеле да смање своју укупну емисију гасова стаклене баште за 5,2% од нивоа на којем су они били 1990-е године. Ово не укључује емисије проузроковане међународним авиотранспортом и бродским саобраћајем, али су у додатку индустријским гасовима, којима се бави Монреалски протокол о супстанцама које утичу на смањење озонског омотача из 1987. године.

Овај протокол дозвољава неколико такозваних флексибилних механизама, као што су трговање емисијама, механизам чистог развоја, и заједничку имплементацију, да би се омогућило Земљама Анекса I да испуне своје циљеве у смањењу емисија гасова стаклене баште, тако што им је омогућено да купују смањења емисија, било преко финансијске размене, пројеката који смањују емисије земљама које не припадају Анексу I, од других Земаља Анекса I, или од Земаља Анекса I које су испуниле више од предвиђеног.

Свака од Земаља Анекса I је обавезна да преда годишњи извештај о свим емисијама гасова стаклене баште и њиховим изворима, као и о начинима за њихово редуковање и редукованим количинама по UNFCCC и Кјото Протоколу. Ове земље одређују особу (звану „изабрани национални ауторитет”) да прави ове извештаје и да њима управља. Овакву особу су изабрале и све земље које нису потписнице Анекса I.

На слици је приказано учешће у Кјото Протоколу, од јуна 2009. године где су тамно зеленом приказане земље које су потписале и ратификовале споразум, сива представља још неодлучне, а црвеном су приказане земље без намере да потпишу Протокол.

Циљ Кјото Протокола је био да установи легално обавезујући међународни споразум, у коме се све нације које учествују, обавезују да се баве питањем глобалног загревања и емисије гасова стаклене баште.

Обавезе земаља у развоју

Државама је остављена могућност да свака у било ком тренутку преузме обавезу, у складу са својим могућностима, укључивањем у Анекс I Конвенције и Анекс Б Протокола.
Земље у развоју, међу којима је и Србија су преузеле опште обавезе у погледу:

  • Израде и периодичног достављања националног катастра емисија GHG (Greenhouse Gases) органима Конвенције;
  • Сарадње у припреми мера за ублажавање последица;
  • Сарадње у трансферу технологија, истраживањима, систематским осматрањима и размени података;
  • Рационалног коришћења апсорбера и резервоара GHG;
  • Сарадње у припреми мера адаптације и заштити подручја изложених суши, поплавама, као и заштити водних ресурса;
  • Укључивању процене последица климатских промена у одговарајуће националне стратегије;
  • Сарадње у области образовања, обуке и јачања свести;

По Протоколу, земље Анекса I су се обавезале на националне или заједничке циљеве смањења (раније зване, квантификована ограничења емисије и емисиони циљеви), који износе: 8% заједничког смањења за Европску Унију и друге, 7% за САД (ово није обавезујуће јер САД нису потписнице), 6% за Јапан.
Споразум дозвољава повећање емисије за Аустралију од 8% и 10% за Исланд. Ове емисије не укључују емисије проузроковане авио и бродским саобраћајем.

Флексибилни механизми

Протокол обезбеђује неколико флексибилних механизама који омогућавају Земљама Анекса I да постигну циљне емисије гасова стаклене баште, тако што ће скупљати емисионе кредите. Ови кредити се могу прикупити финансирањем пројеката који смањују емисије у земљама које нису потписнице Анекса I или у другим Земљама Анекса I или куповином кредита од Земаља Анекса I са вишком кредита (земље које су пребациле своје циљеве).
У ове механизме спадају трговина емисијама, механизам чистог развоја и заједничка имплементација.
У пракси ово значи да земље које нису потписнице Анекса I немају рестрикције у виду нивоа емисије, али имају финансијске подстицаје да развијају пројекте који утичу на смањење емисије гасова стаклене баште да би добиле емисионе кредите који могу бити продати Земљама Анекса I, подржавајући одрживи развој.

Као додатак, флексибини механизми дозвољавају Земљама Анекса I са ефикасним индустријама које емитују мале нивое гасова стаклене баште, и високим еколошким стандардима да купују емисионе кредите на светском тржишту, уместо да смањују емисије у земљи.
Земље Анекса I ће, по правилу, желети да прикупљају емисионе кредите што је јефтиније могуће, док ће земље које нису потписнице Анекса I желети да максимизирају вредност емисионих кредита које су добили од својих пројеката за смањење емисије гасова стаклене баште.

Оквирна конвенција УН о климатским променама је усвојила принцип такозваних заједничких, али другачијих одговорности. Ово значи да:

  • Највећи део прошлих и тренутних глобалних емисија гасова стаклене баште потекао из развијених земаља;
  • Емисије по глави становника у земљама у развоју су још увек на ниском нивоу;
  • Део глобалних емисија које потичу из земаља у развоју ће порасти у складу са друштвеним и развојним потребама;
  • Кина, Индија и остале земље у развоју нису укључене у било која нумеричка ограничења Кјото Протокола, зато што оне нису главни доприносиоци емисији гасова стаклене баште у периоду индустријализације пре потписивања споразума (Кина је од тада постала највећи извор гасова стаклене баште). Међутим, чак и без овакве одговорности у Кјото Протоколу, земље у развоју су такође обавезне да деле заједничку одговорност свих земаља за смањењем емисије.

Протокол дефинише механизам сагласности, као сагласност за праћење испуњења обавеза и пенале за не испуњење истих.

Трговање емисијама

Највећи купци емисионих кредита су често индивидуалне компаније које очекују да премаше своју квоту у пословању па имају вишак финансијских ресурса или једноставно мисле да неће моћи да испуне емисиона очекивања.
Купци ових кредита могу бити и владе држава, које нису у стању да на други начин испуне емисионе обавезе.
Пошто је овим кредитима могуће трговати и имају транспарентне цене, финансијски инвеститори могу да их купују на тржишту у циљу шпекулације, или да их везују за будуће уговоре.
Додатни разлог за куповину ових кредита јесу пенали у случају не испуњења обавеза из Протокола.
Ови пенали су следећи:

  • Земља која није испунила своју обавезу се додатно обавезује за смањење од 30% и, наравно, да надокнади разлику коју у претходном периоду није испунила;
  • Забрањује јој се да тругује кредитима док овај пенал не подмири.

Утицај протокола на пословање

Као пример у овом делу су узете САД јер су оне један од највећих изазивача ефекта стаклене баште и нису потписнице протокола. Ово је услед мишљења да ће потписивање овог протокола имати изразито негативан утицај на целу економију САД.

Негативне критике америчких стручњака из области економије су у главном усмерене на негативан утицај који Протокол може имати на целокупну индустрију, укључујући постројења за обраду и прављење алуминијума и гвожђа, а и производњу папира, прераду нафте, аутомобилску индустрију. Они сматрају да би само директни трошкови енегрије порасли за најмање 50%, што би проистекло из смањења утпотребе фосилних горива као што су угаљ и нафта и преласка на алтернативна горива.

Утицај протокола на пољопривреду

Пољопривредни сектор ЕУ-27 ослободио је скоро 475 милиона тона CO2 – еквивалентних стакленичких гасова у 2005 години. Ово представља готово 9% од укупне емисије стакленичких гасова у ЕУ (наспрам 11% у 1990. години) чиме је пољопривреда била трећи највећи сектор који ослобађа штетне гасове у атмосферу.
2005. године удео емисија стакленичких гасова у пољопривреди био је већи од просека у ЕУ у следећим земљама: Ирска (26%), Летонија и Литванија (у свакој по 18%), Француска (17%), Данска (15%), Шведска и Румунија (13%), Мађарска (11%), Шпанија, Словенија и Португал (све три земље по 10%).
Ово је пре свега због релативне важности њихових пољопривредних сектора – удео пољопривреде у укупном ослобађању стакленичких гасова у земљама чланицама зависи у великом делу од величине и структуре сектора у односу на величине других сектора емитера. Улога пољопривреде као извора стакленичких гасова значајно се разликује и због различите пољопривредне праксе (тј. да ли је узгајање стоке доминантно или је можда сама пољопривредна биљна производња интезивна или екстензивна, итд.), различити природни и климатски услови као што су карактеристике земљишта и температура.

Услед чињенице да је пољопривреда у САД извор емисије готово петине гасова стаклене баште, потписивање протокола би могло да повећа трошкове пољопривреде између 10 и 20 милијарди долара годишње, тј. да смањи приходе америчких домаћинстава између 24% и 48%.
Када би се потписао Кјото протокол, изазвао би велики економски стрес у пољопривреди САД. Профити пољопривредника би опали за чак 84%, а у просеку око 50%, у случају да се цена горива повећа за 0.50$ по галону (3.78 литара) да би се смањила емисија гасова стаклене баште. Укупни годишњи расходи пољопривредника би се попели за 10 до 20 милијарди долара док би нето профит опао између 24 и 48 процената. Многи пољопривредници, а посебно они који су тек на почетку пословања би били приморани да напусте посао.

Критике Кјото протокола

Постоје заговорници тога да овај протокол не предузима довољно да би се крива емисије гасова стаклене баште довела на жељени ниво. Други сматрају да цена Кјото Протокола превазилази корист која се од њега добија, трећи сматрају да су стандарди које поставља Кјото превише оптимистични. А постоје и они који сматрају да је приступ Кјото Протокола потпуно погрешан и да треба предузети потпуно другачије мере.

Емисије угљен диоксида у периоду од 1800. до 2000. године

Ревизије Кјото протокола

Протокол је оставио нека питања да буду разматрана у будућности. Једна од седница за ово питање је била шеста Конференција потписница (COP6). На COP6, одржаној у Хагу крајем 2000. године, на којој стране нису успеле да се усагласе, јер је са једне стране била ЕУ (која је била заговорник тежих услова), а са друге стране, САД, Канада, Јапан и Аустралија (који су били за то са споразум буде мање захтеван и флексибилнији).
У 2001. години одржан је наставак предходног састанка (COP6bis), у Бону, где су захтевани услови били усвојени
COP7 је одржаван од 29. Октобра 2001. до 9. Новембра 2001. године у  Марекешу у циљу установљавања коначних детаља везаних за Протокол
Први састанак потписница The first Meeting of the Parties Кјото Протокола (MOP1), је одржан у Монтреалу и трајао је од 28. Новембра 2005. до 9. Децембра 2005. године, заједно са COP11.
Аустралија је 3. децембра 2007. године ратификовала Протокол за време првог дана COP13 на Балију.

У необавезујућој Вашингтонској декларацији, која је договорена 16. Фебруара 2007. године, владе држава Канаде, Француске, Немачке, Италије, Русије, Велике Британије, САД, Бразила, Кине, Индије, Мексика и Јужне Африке су се договориле око наследника Кјото Протокола.
На 33. самиту Г8, 7. јуна 2007. године, вође земаља Г8 су се сложиле да у најмању руку преполове емисије гасова стаклене баште до 2050. године.
Последњи састанак у вези са овим се одржао у Копенхагену, Данској, и трајао је од 7. децембра 2009. до 18. децембра 2009. године.
Циљ COP15/MOP5 UNFCCC је био да се установи амбициозни глобални климатски споразум за период од 2012, када истекне Кјото Протокол.
Ова конференција јесте постигла везујући споразум за пост-Кјото период, али овај споразум није добио концензус.
На конференцији Уједињених нација у Дохи, у Катару 2012, на којој су присуствовали представници готово 200 земаља, усвојено је продужење Протокола из Кјота до 2020. године

Закључак

Из свега наведеног може се закључити да је Кјото протокол, тј. следећи који ће доћи после њега, неопходан у циљу очувања живота каквог га познајемо, јер садашња индустријализација производи сувише велику количину загађења која има за последицу промене наше климе тј. глобално загревање. Овим темпом ће релативно брзо доћи до тачке на којој ће се температура променити довољно да се ледници на половима у потпуности отопе, голфска струја ће услед тога стати и наступиће ново ледено доба. Цео овај процес прети и изумирању бројних животињских и биљних врста услед промена у клими, односно атмосфери. Ово значи да је некаква промена неопходна, али се поставља питање њене исплативости и ефективности.

Како је већ изложено, неке земље се плаше да ће овакав приступ имати веће штете него користи, и то не само по њихове економије него и по становништво које не би услед повећаних трошкова енергије могло да оствари профит од својих предузетничких подухвата. Производи који би долазили из ових земаља би имали знатно вишу цену, и самим тим не би имали конкурентски положај који су имали пре споразума. Ово би имплицирало да Кјото Протокол одређује конкурентске способности модерног пословања и може се протумачити као изразито негативан утицај овог протокола.

С обзиром на опште прихваћено научно мишљење које се тиче емисије гасова стаклене баште, не може се игнорисати проблем који имамо и овакве или сличне мере су неопходне у циљу очувања планете Земље.